Da bi zadovoljio tržište koje iziskuje trenutno najjače modele procesora, Intel je izašao na megdan sa svojim novim pulenima izrađenim u 45 nm. Shodno tome, na test su nam stigla četiri Quad Core modela koja predstavljaju poslednju reč tehnologije kada su procesori za kućne računare u pitanju…

Autor: Marko Vezmar

Kako bi utemeljio poziciju na kojoj se sada nalazi, pre nešto manje od dve godine, Intel je morao da prekine predugu NetBurst jurnjavu i započne serijsku proizvodnju procesora baziranu na potpuno drugačijoj Core 2 arhitekturi. Ova promena je kompaniju Intel vratila na tržišni tron. Core 2 arhitektura zasnovana na 65nm proizvodnom procesu u mnogome se razlikovala od pređašnje, koja je bila konstantno pod pritiskom od strane tada naprednije AMD CPU tehnologije. Kako je vreme prolazilo, veliki „Plavi“ (kažemo veliki „Plavi“ i pored toga što je to jednim delom epitet IBM-a) izašao je spreman na megdan i kao prve jurišnike poslao je mikro procesore bazirane na Conroe jezgru. Da se radi o jednoj veoma moćnoj arhitekturi suludo je više i komentarisati, jer do dana današnjeg, AMD nije uspeo da projektuje nešto što će parirati u dovoljnoj meri pomenutoj tehnologiji. Kako su dani slave počinjali, odmah posle izlaska mikroprocesora sa jezgrom kodnog imena Conroe, svetlost dana ugledali su i mališani sa duplo manje L2 keš memorije kodnog imena Allendale. Prisećanja radi procesori koji su posedovali Allendale jezgro imali su 2 MB L2 keš memorije, i u to vreme zadovoljavali su potrebe entry level segmenta tržišta. Odmah posle objavljivanja, a samim tim i izbacivanja Dual Core procesora, Intel je napravio korak dalje i posvetio se projektovanju „teške kategorije“, tj. Quad Core procesori kodnog imena Kentsfield ubrzo su ugledali svetlost dana. Sa pojavom pomenutih procesora kupci koji su se bavili obradom video materijala, CAD aplikacijama ili rendering-om, našli su adekvatnu zamenu za prethodna Dual Core rešenja i bez obzira na tada previsoku cenu, Quad Core procesori našli su svoje „stabilno“ mesto na tržištu.

Novonastala situacija svakako nije bila dobra po glavnog konkurenta, te je AMD bio primoran da uz blago sniženje cena pokuša da uzme deo kolača koju mu je Intel u startu sa izbacivanjem Core 2 arhitekture bukvalno istrgnuo iz šaka. Naravno Intel nije ostao dužan i odmah posle poteza koji je AMD načinio sniženjem cena u srednjem i nižem tržišnom segmentu, Intel izbacuje nove serije procesora namenjenih nižoj klasi, koje (ponovo) naziva Pentium. Pentium derivati osnovnih oznaka E21XX i E22XX zasnovani su na Core 2 arhitekturi, međutim sniženjem L2 keš memorije na 1 MB, dobili su i novo kodno ime, koje nas onako blago samo „imenom“ podseća na vreme kada Intel nije bio glavni tržišni lider. Svakako, priča se ne završava na tome da Intel samo spušta količine L2 keš memorije i na taj način „pravi“ dosta jeftinije modele, čemu mogu da posvedoče i procesori sa 512 KB L2 keš memorije sa jednim ili dva jezgra, što je veoma dobro za krajnjeg korisnika ne toliko „dubokog džepa“. Pomenuti procesori sa 512 MB L2 keš memorije su smešteni još „niže“ od novih Pentiuma, a nazvani su – Celeron. Svakako, tim potezom Intel je popunio sve rupe, od Low do High segmenta, što mu je nesmetano omogućilo da nastavi sa dominacijom na tržištu mikroprocesora.

Nezadovoljan abnormalno dobrom prodajom :), Intel nastavlja sa smanjenjem troškova tako što izlazi sa novim procesorima izrađenim u 45 nm. Novonastala armija 45 nm procesora nosi kodno ime Penryn i deli se na dve osnovne grupe koje krase Wolfdale bazirani modeli (Dual Core izvedba) i Yorkfield modeli (Quad Core izvedba). Ako bismo morali da pravimo poređenje sa prethodnom arhitekturom, generalno gledano, neke preterano velike razlike između 65 nm i 45 nm arhitekture i nema. Međutim, sitniji proizvodni proces omogućio je implementaciju manjih tranzistora, što je ostavilo dosta prostora za dodatno povećanje L2 keš memorije. Jezgro Dual Core procesora koji su bazirani na Conroe jezgru zauzima površinu od 143 mm², dok je slučaj sa sadašnjim Wolfdale jezgrima još povoljniji, te ona zauzimaju jedva 107 mm², što je omogućilo proširenje sa 4 MB na 6MB L2 keš memorije. Ista priča ponavlja se i kod procesora sa četiri jezgra, tj. slikovito rečeno - „duplirana je“. Što će reći, Yorkfield bazirani procesori poseduju neverovatnih 12 MB L2 keš memorije! Da se priča ne završava samo na povećanju keš memorije, svedoči i neverovatan broj tranzistora kod Wolfdale jezgra koji iznosi čitavih 410 miliona, što je za 41% više nego u poređenju na 65 nm proizvodni proces Conroe jezgra. Sa ovim veoma promišljenim potezom Intel je napravio manje troškove, odnosno sa 41% više tranzistora, sa 50% više keš memorije u 25% manjem pakovanju dobijen je brži mikro procesor, a sve to ako se poredi kroz „klok za klok“ sa prethodnom arhitekturom. Isto tako, neizbežno je napomenuti da je pozitivna promena prisutna i kod arhitekture L2 keš memorije, gde je recimo Conroe jezgro posedovalo 4 MB 16-way set-associative L2 keš memorije, dok je kod Wolfdale jezgra prisutno 6MB 24-way set-associative L2 keš memorije. Na ovaj način i pored veće keš memorije ostvaren je i veći keš memorijski protok. Novi Penryn procesori takođe su dobili nekoliko veoma bitnih instrukcija od kojih je svakako za jednog prosečnog korisnika najbitnija SSE4. Uz pomoć pomenute instrukcije najveći boljitak osećaju programi usko povezani sa video kompresijom (pre svega Divx 6.8 codec ) gde se poboljšanje „klok za klok“ u nekim slučajevima oseća i preko 15%, naravno sve to u poređenju na predhodnu arhitekturu. Bilo kako bilo, napredak je prisutan, a kada se na to doda da sa spuštanjem na 45 nm proizvodni proces, lagano dolazi do povećanja oveklok margine, onda je jasno da i na tom polju Penryn procesori predstavljaju proizvod koji treba da se uzme u razmatranje.